Bra­ća Želj­ko i Mla­den Đu­ro­vić, ugled­ni i na­gra­đi­va­ni li­kov­ni umjet­ni­ci ko­ji vi­še od tri de­ce­ni­je ži­ve i ra­de u Be­o­gra­du, u ko­ji su ot­šli na stu­di­di­je iz rod­nog Da­ni­lov­gra­da, iz­lo­žbom u ga­le­ri­ji „Most” u Pod­go­ri­ci za­tvo­ri­li su li­kov­nu tur­ne­ju po Cr­noj Go­ri, za­po­če­tu pro­šle go­di­ne u Tiv­tu. Želj­ko i Mla­den Đu­ro­vić su od­lu­či­li da se­ri­jom iz­lo­žbi obi­lje­že svoj ju­bi­lej – 30 go­di­na od svo­je pr­ve za­jed­nič­ke iz­lo­žbe u Cr­noj Go­ri. Po­če­li su u Da­ni­lov­gra­du, na­sta­vi­li u Tiv­tu, za­tim u Pe­trov­cu, a po­stav­kom u Pod­go­ri­ci za­tvo­ri­li su ovu svo­je­vr­snu tur­ne­ju.
Iz­lo­žbu je otvo­rio pje­snik Bo­ris Jo­va­no­vić Ka­stel ko­ji je re­kao da sli­ke Želj­ka i Mla­de­na Đu­ro­vi­ća sma­tra sli­kar­skom ča­ro­li­jom.
-To je za me­ne po­e­zi­ja. Nji­go­ve sli­ke nas vra­ća­ju svo­jim ve­li­kim vi­ro­vi­ma, du­bi­na­ma, me­di­ta­ci­ja­ma, u naš ve­li­ki iskon, naš za­vi­čaj, sa­mu na­šu sud­bi­nu, a to je – svi to li­je­po zna­ju, Me­di­te­ran. I ka­ko ka­že Pol Va­le­ri: „Mo­re, mo­re, va­zda iz­no­va”. E, upra­vo iz tog raz­lo­ga, za ra­do­ve Želj­ka i Mla­de­na Đu­ro­vi­ća, ra­do­ve sve­tog ka­rak­te­ra, ni­je do­volj­no na­pi­sa­ti sa­mo pri­god­ni li­kov­ni esej, ne­go re­ći ne­ko­li­ko sti­ho­va – re­kao je Jo­va­no­vić i od­re­ci­to­vao pje­smu, za što je do­bio apla­uz pu­bli­ke.
Mla­den Đu­ro­vić, ko­ji je is­ta­kao da tu­ga, svje­tlost, mla­dost uvi­jek pro­vi­ja­va­ju nje­go­vim plat­ni­ma, vo­li da pu­bli­ka ko­mu­ni­ci­ra sa nje­go­vim ra­do­vi­ma.
- Mi­slim da je ta in­ter­ak­ci­ja ja­ka, a uvi­jek me ra­du­je što lju­di pri­mje­ću­ju li­ca sa mo­jih pla­ta­na, kao da su že­na na nji­ma za­ro­blje­ne i ho­će da iza­đu. Če­sto me pi­ta­ju či­je sam po­tre­te na­sli­kao. Te sam že­ne sre­tao u ži­vo­tu. Ne sje­ćam se kon­kret­no oso­ba, ali se sje­ćam li­ca. Go­di­na­ma su bi­le u mom sje­ća­nju, upio sam nji­go­ve po­gle­de i on­da su se na­šle na mo­jim plat­ni­ma – ka­zao je mla­đi Đu­ro­vić, ko­ji se po­red sli­kar­stva in­ten­ziv­no ba­vi ka­ri­ka­tu­rom i ilu­stra­ci­jom.
Mla­den Đu­ro­vić, ko­ji se is­klju­či­vo ba­vio sli­kar­stvom, kao i brat u fo­ku­su svog li­kov­nog stva­ra­la­štav sta­vio je že­nu. I dok Mla­den sli­ka po­tre­te, plat­na sta­ri­jeg bra­ta Đu­ro­vi­ća odi­šu at­mos­fe­rom Me­di­te­ra­na i fan­ta­sti­kom. U po­čet­ku je že­na bi­la usa­mlje­na na nje­go­vim plat­ni­ma, ali ka­ko su pro­la­zi­le go­di­ne ovaj sli­kar ko­ji je iz­me­đu osta­log do­bio i na­gra­du „12. de­cem­bar” Op­šti­ne Da­ni­lov­grad i kao po­sled­nje u ni­zu fon­da­ci­je „Mo­mo Ka­por”, bo­ga­tio je svoj li­kov­ni rječ­nik.
- Li­jep je po­vra­tak u za­vi­čaj. Ži­vot vas od­ve­de da­le­ko od za­vi­ča­ja. No, kao mlad sam shva­tio da se umjet­nik mo­ra do­ka­za­ti u ve­li­koj ur­ba­noj sre­di­ni, a ta­da Cr­na Go­ra to ni­je bi­la. Shva­tio sam da je to Be­o­grad, jer su i dru­gi cen­tri ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je gra­vi­ti­ra­li ka nje­mu. Da­lje je bio Pa­riz i ta­ko da­lje – ob­ja­snio je Želj­ko Đu­ro­vić. S.Ć.